Šetnja Bežanijom i crtanje. Stvaranje alternativnih slika za gradsku periferiju.
Maria Mendez
Stara Bežanija je najstarije naselje koje još uvek postoji na Novom Beogradu. Karakteristične kuće sa kosim krovovima i urbane građevine oivičene vinogradima danas su stešnjene između platoa i betonskih kula iz perioda brutalizma. Bežanija je jedinstvena; ona zadržava pejzaž, nasleđe i društvenu vrednost koji zaslužuju da budu sačuvani, usred ubrzanog urbanog razvoja: ovo je do te mere prisutno da već postoji lokalno udruženje građana koje se bavi očuvanjem sećanja na Staru Bežaniju.
Kada su mi iz Beogradske internacionalne nedelje arhitekture predložili da radim u ovom delu grada, iznenadio me je podatak da je ova oblast ugrožena: dok sam je posećivala, imala sam utisak ne samo da poseduje jedinstveni šarm, vrednost i mir, kao i mnoga druga istorijska mesta – ona takođe stvara i zanimljiv kontrast i neverovatnu raznolikost u urbanim pejzažima dok postoji istovremeno sa brutalističkim soliterima, zahvaljujući svojim sasvim drugačijim dimenzijama i razmerama. U doba kada svi gradovi postaju sve više i više nalik jedni drugima, uverena sam u vrednost i značaj rada na njenom očuvanju usred ubrzanog razvoja grada.
U svojoj praksi, istražujem periferne ili sporne prostore, uz pomoć subjektivnih i eksperimentalnih praksi kao što su crtanje i šetnja. Moja istraživanja imaju za cilj postizanje osetljivog i imerzivnog pristupa proučavanju ovih perifernih oblasti i bavljenju njima, čime se propituju konvencionalne perspektive. Fokus je na posvećivanju pažnje mestima koja komuniciraju svoj jedinstveni identitet i priče, preispitivanjem predefinisanih narativa koji su stvoreni drugde.
Ovaj projekat nastoji da, uz crtanje i šetnje, učesnici uspostave intimnu povezanost sa okruženjem dok umetnički izražavaju subjektivna iskustva. Šetnja i fizičko prisustvo omogućavaju nam da prihvatimo nesigurnosti i slučajnosti dok se krećemo ovim perifernim prostorima, a kada to činimo u okviru kolektiva možemo da podelimo svoja zapažanja i produbimo svoju percepciju kroz tuđe perspektive. Imerzivna priroda ove situirane prakse takođe pogoduje i dubljem razumevanju načinâ na koje različita ponašanja i potrebe – ne samo ljudske – oblikuju ove teritorije. Posvećivanjem pažnje, otkrivamo tragove prošlosti, realnost današnjice i potencijale za budućnost ovih, često zanemarenih, oblasti.
Crtanje i šetnja na ovaj način dobijaju i moć da transformišu urbani diskurs, predviđaju mogućnosti koje se nalaze izvan domena konvencionalnog planiranja, dok se istovremeno neguje refleksivan, kolektivan i maštovit pristup u urbanističkom odlučivanju. Ovo nas osnažuje da osmišljavamo nove interakcije i mogućnosti za izgrađeno okruženje.
Od ključnog je značaja da se stvaraju prostori u kojima se mogu diskutovati naša opažanja i iskustva u pogledu teritorije, kako bi se kreirali novi narativi i načini na koje se ona predstavlja kao naša. Projekat tako stremi stvaranju kolektivnog, otvoreno složenog i kvalitativnog narativa u kome se vrednuje jedinstvenost teritorije. Negovanje dublje povezanosti sa prostorom doprinosi našoj sposobnost da budemo svesni potrebe i zagovaramo reaktivnije i empatičnije urbane prakse koje poštuju realnosti i potrebe perifernih teritorija i zajednica.
Važno je napomenuti i da je na projekat uticala i činjenica da sam ja u Beogradu strankinja. Pre svega, ne razumem ni reč srpskog jezika. Ali razumem srpski crtež: crtanje tako postaje jezik koji prevazilazi granice i glavni jezik projekta, te potencijalno preispituje dinamiku koja se javlja onda kada su usmeni jezici dominantni.
Drugo, ova činjenica nam takođe omogućava da istražujemo načine na koje se narativi i priče o nekom mestu predstavljaju i prenose ljudima koji ih – kao ni ja – ne znaju, bilo preko turističkih suvenira, bilo kroz vođene ture. Iskustvo zajedničkog crtanja znači i mogućnost da mi učesnici pokažu svoj grad, da ga ja vidim njihovim očima a oni mojim, kao da ga nikad ranije nisu videli, da bi mogli da cene sve njegove mogućnosti iz nove perspektive.
Napokon, sve nas ovo dovodi do razmišljanja o tome koje se slike i ikonografija koriste za prikazivanje naših teritorija, i sa kojom svrhom (isključivo turistička ili ekonomska? koje su posledice na lokalnom nivou?), u kom kontekstu (samo u centru grada? samo za turiste?) i ko ih bira i proizvodi. Kako možemo da prihvatimo kao svoje slike mesta koje naseljavamo, a koje se dele? Može li crtanje biti od koristi u približavanju ovih slika našem svakodnevnom iskustvu na teritoriji, i učiniti ih više našim?
Na temelju ovih pitanja, projekat će se u svom ishodu baviti jezikom turističkih predmeta (suvenira): razglednicama, majicama, cegerima… Na osnovu crteža nastalih tokom kolektivnih susreta, biće kreirane alternativne verzije ovih elemenata (naši suveniri!) za Staru Bežaniju, kako bi se ponovo uspostavila njena simbolična vrednost za stanovnike i ostatak grada.
Realizaciju projekta podržalo je udruženje građana „Stara Bežanija“. Posebno se zahvaljujemo Volgi Ilić, predsednici i Božidaru Jojiću.
U projektu su učestvovali:
– Učenici 7. razreda osnovne škole „Jovan Sterija Popović“: Dunja Dinić, Dunja Karišić, Milica Vučetić, Mila Maslać, Ana Blagojević, Nina Ožanić, Jelena Radošević, Čarna Josifović i Tea Tošev
– Studenti: Boško Zdravković, Ahmed Kamberović, Petar Karanović, Maša Bubanja, Jana Valjarević, Ana Popović, Lenka Prodanović, Dunja Đurić, Srna Perišić, Teodora Živković, Milica Mitić, Lara Marras i Lana Jeremić – LINA Fellows: Sara Ramezani i Giulio Galasso
