Šetnja „Most kralja Aleksandra Prvog u Beogradu“ prezentuje istorijat, arhitekturu i ideološko značenje današnjeg Brankovog mosta (Most bratstva i jedinstva), koji je građen od 1930. do 1934. godine prema projektu arhitekte Nikolaja Krasnova.

Šetnja nastala iz izložbe „Grad u arhitekturi | Arhitektura u gradu – 18/17 – Bečkerek | Petrovgrad | Zrenjanin” promoviše temu ovogodišnje BINA-e: komunikacije u arhitekturi i komunikaciju arhitekturom. Šta to grad čini posebnim, a opet delom šireg društvenog i arhitektonskog prostora? Kako prepoznajemo svoje osobenosti i da li nam one služe za bolju komunikaciju? Da li kvalitetan arhitektonski prostor može biti osnov za prepoznavanje i razumevanje zajednice?

Ja nisam sentimentalan  po prirodi, ali sam ovde hteo da se uživim u položaj očajnika, čoveka dovedenog na streljanje. Hteo sam da se i budući posetilac nađe na dnu bunara, da doživi bar trenutak strave i pogledom uvis zatraži spas.  (Ivan Antić) 

Šetnja „Zgrada PRIZAD-a (TANJUG-a)“ na Obilićevom vencu br. 2 prezentuje ovaj monumentalni objekat, podignut 1938. godine za Privilegovano izvozno akcionarsko društvo (PRIZAD), po projektu arhitekte Bogdana Nestorovića.

U opusu arhitekte Ivana Antića kompleks zgrada Radio-televizije Beograd, Dečjeg kulturnog centra i Malog pozorišta „Duško Radović” (1963-1967) veći je prostorni zahvat u koji je uz već poznate elemente dobre funkcionalne razrade uneo i jedan regionalni kroz zamisao formiranja trema između objekata. U pitanju je postupak gde elemente narodne arhitekture prenosi asocijativno i transponuje ih u moderan ambijent, na taj način višeslojno obogaćujući prostor.

Šetnjom kroz istorijski centar Beograda, od ulice Kraljice Natalije i Zelenog venca do donjeg Dorćola, proći ćemo pored znamenitih objekata iz prve polovine 20. veka, do 1960. godine, čiji su autori žene. Žene arhitekte aktivne su u Srbiji od početka veka i svojim delima obeležile su našu izgrađenu sredinu.

“Leva obala Save bila je Austrijska. Od obale pa do Zemuna samo pesak i baruštine. Na obali su bile straže, jedna na samome ušću Save u Dunav, druga na pola puta do železničkog mosta, treća kod samog mosta. Između tih stražara polako su išla stazom pored vode, ukorak, dva mađarska stražara sa puškama i velikim zelenim perjem na kalpacima kao čitavim petlovskim repovima. Između njihovih prolaza bilo je po oko pola sata slobode. To smo mi koristili, preplivali i išli u bare da beremo lokvanj. No jednom su stražari pokvarili red, iznenadili nas i uhvatili Huga koji je bio najdalje otišao i onako goluždravog oterali ga peške čak u Zemun. Tamo su ga držali sve do noći, a onda doveli natrag na obalu i pustili ga da prepliva.“