Koncept i selekcija: Aleksandar Kušić
Plakati: studenti Fakulteta savremenih umetnosti
Utorak, 22. 04. 2025.
19.00 OTVARANJE IZLOŽBE
(22.04–17.05.2025)
→ Podroom Galerija KCB, Trg Republike 5/-1
Serija plakata Architecture. Strictly Minimal. formirana je u sklopu nastave na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu (FSU). Autori plakata su studenti sedam generacija osnovnih studija Dizajna enterijera. Zadatak, inače deo predmeta Savremena arhitektura i dizajn, jeste prikaz jednog značajnog dela arhitekture. Studenti su ograničeni vremenskim obuhvatom (od moderne arhitekture do danas), zajedničkim template-om i minimalističkim izrazom. Nakon odabira dela, pred njima je izrada figure koja treba da predstavi delo na jednostavan i upečatljiv način.
Jedna od misija FSU jeste spoj savremenih tehnologija i umetnosti. Prateći ovu liniju, serija Architecture. Strictly Minimal. (ASM) ima za cilj da se o arhitekturi misli u sklopu digitalne kulture. Kao inspiracija, poslužilo je nepregledno polje fan art-a, posebno digitalno generisani filmski posteri. Nastali van okvira zvaničnih produkcija, kao izraz iskrene naklonosti prema nekom ostvarenju, ovi posteri često izdvajaju prepoznatljive motive i time uspostavljaju vezu između sadržaja i posmatrača. Na sličan način, ASM treba da ponudi materijal koji bi, posredstvom minimalističkog jezika, mogao da bude deo savremenih digitalnih tokova, a sa druge strane nudi nešto što arhitektura kao disciplina smatra jedinstveno svojim.
Gde je mesto ovakvog koncepta u disciplini današnjice? Neizvesnost koju osećamo, a u vezi sa, na primer, veštačkom inteligencijom i potencijalnim tehnološkim udarom koji bi mogla da izvede, nije nimalo nova. U stvari, prethodnih (najmanje) pola veka obeležio je osećaj promene koja zadire u same temelje discipline. Setimo se Alda Rosija (Aldo Rossi) i njegovog crteža Dieses Ist Lange Her / Ora Questo e Perduto (1975). Pejzaž prepun zapuštenih komada, u kojem arhitektura ne samo da je ruševina, već i njena posebnost biva osporena – ispred nas je haotičan skup elemenata u kojem su ostvarenja discipline i svakodnevni predmeti predstavljeni kao iste veličine. Setimo se, takođe, Pouka Las Vegasa (1972)koje nas uče da je arhitektura medij koji emituje nejasne ili duhovite poruke postmodernom posmatraču. Ovo je, kako primećuje Del Apton (Dell Upton) u zborniku Relearning from Las Vegas (2009), svođenje na nivo predstave, a samim tim i negacija materijalnosti arhitekture.
U mnogo čemu, ASM je saučesnik u datom zločinu. Osnovni postupak koji serija zahteva jeste odabir i redukcija na jednu figuru. Stoga, minimalistički jezik (kao i svaki drugi jezik) neizostavno pada pred samim delom kao složenim skupom društvenih, političkih ili kulturnih činilaca. Međutim, cilj serije i nije tako ambiciozan, barem ne u neposrednom smislu. Baš suprotno, ona je osmišljena sa idejom stvaranja privlačnih motiva koji nam predstavljaju nešto posebno i nerazdvojno od konkretnog arhitektonskog ostvarenja. U tom smislu, postoji još jedna referenca sa kojom ASM deli pokoju crtu. To su Advertisements for Architecture (1976–1977), delo Bernara Čumija (Bernard Tschumi). Fokusiranjem na mane koje narušavaju zamišljenu čistotu dela, ili događaj koji nepokretnom objektu daje uznemirujuću živost, Čumi pokušava da bude arhitektonski dizajner oglasa – onaj koji nudi sadržaj dovoljno potentan da pokrene želju posmatrača. ASM teži nečemu sličnom – izdvajanju iz celine, i to na način koji može podstaći interesovanje za ovu istu celinu. Interesovanje koje bi, poželjno, vremenom proširilo obuhvat i tako zahvatilo više od same predstave.
Iako ograničeni osnovnim estetskim kodom, plakati iz serije demonstriraju raznovrsnost perspektiva, i predstavljaju značajna ostvarenja kao celovite kompozicije ili njihove detalje, enterijere ili spoljašnjost, siluete ili volumene. Neki imaju apstraktne figure koje, oslobođene opterećenja preciznosti, ipak neodoljivo podsećaju na originalna dela. Drugi otkrivaju pažljiv pristup pitanjima odnosa i razmere, pokušavajući da predstave svu veštinu ostvarenja. Treći, pak, gotovo su kriptični, pozivajući posmatrača na dalje istraživanje. Vremenski, plakati prikazuju dela mahom nastala za vreme 20. veka. Prostorno, velika većina se nalazi u inostranstvu, u Evropi i SAD, mada se među izloženim radovima nalazi i nekoliko značajnih ostvarenja iz Beograda. U raznovrsnosti, jedna nit veže izloženo – ovi plakati pokazuju da arhitektura raspolaže ogromnim emotivnim kapitalom. Koliko će ona biti deo života ljudi koji ne čine našu disciplinu, pitanje je za nas same.
